Somun koji čuva ukus detinjstva i tragove bunjevačke tradicije

U Maloj Bosni kod Subotice održana je radionica pravljenja tradicionalnog kruva, odnosno somuna, na kojoj su učestvovale devojke iz Subotice i Sombora. Radionicu su organizovali Bunjevački edukativni centar “Ambrozije Šarčević” i Nacionalni savet Bunjevačke nacionalne manjine, sa namerom da se znanje o pripremanju domaćeg kruva prenese na mlađe generacije. U središtu radionice nije bilo samo umeće mešenja i pečenja, već i priča o hrani kao delu porodičnog sećanja i bunjevačke kulturne tradicije.

Za Bunjevce kruv ima posebno mesto. On nije bio samo svakodnevna hrana, već deo života porodice i domaćinstva, a njegovo pravljenje predstavljalo je jedno od osnovnih znanja koje su domaćice morale da imaju. Kako objašnjava voditeljka radionice Milka Kujundžić, nekada se znalo da kruv mora da se napravi za celu kuću i porodicu.

„To je bio najosnovniji posao za domaćice i reduše koje su radile. One su morale da naprave kruv i ispeku za celu kuću i za obitelj u kući. Tu nije bilo greške. Dobro brašno, voda i kvas, to je bilo osnovno“, kaže Milka Kujundžić.

Nekada se kruv nije pekao svakog dana. U domaćinstvima se pripremao u većim količinama, a način pečenja zavisio je od veličine kruva, vrste goriva i temperature u krušnoj peći. Upravo takvo pečenje bilo je deo radionice u Maloj Bosni, gde su učesnice imale priliku da vide kako izgleda priprema kruva u tradicionalnoj peći.

Marija Bošnjak iz Male Bosne kaže da samo dobro umešen kruv nije dovoljan. Potrebno je znati i kako se priprema vatra i kako se održava odgovarajuća temperatura da bi se kruv pravilno ispekao.

„Treba dobro znati zakuvati kruv, ali treba znati i ispeći. Kruv je samo po hvat, a treba znati i kako se žari peć. Treba da se peć užari, da bi se kruv ispekao i da ne bi izgoreo, da ne bi bio crn“, objašnjava Marija Bošnjak.

U tradicionalnoj krušnoj peći kruv se peče oko četrdeset minuta, mada vreme zavisi od njegove veličine i od toga čime je peć ložena. Marija kaže da je ogrezina bila najbolja za loženje, ali da se nekada koristilo i granje kada drugog materijala nije bilo dovoljno. Takav način pečenja daje kruvu miris i ukus koji je teško uporediti sa današnjim hlebom iz električne rerne.

„Ne može se uporediti. I miris i izgled, sve je sasvim drugačije. Kad ovako pečem, onda se podsetim na detinjstvo. Cela avlija je mirisala kada se pekao kruv, lepanja. Mi deca smo jedva čekali da odlomimo i pojedemo onaj deo koji se posebno ispeče“, priseća se Marija Bošnjak.

Upravo ta sećanja pokazuju zašto je somun mnogo više od recepta. U njemu su sačuvani mirisi kuće, slike detinjstva, način života i znanja koja su se prenosila iz generacije u generaciju. Posebnost tradicionalnog kruva bila je i u tome što se pravio od jednostavnih sastojaka, bez dodataka koji su danas uobičajeni.

„Nema aditiva, nema ništa. Ima samo kvas, brašno, malo soli i malo šećera da bi se kvas pokrenuo“, kaže Marija Bošnjak, dodajući da se nekada koristio i domaći kvas koji se čuvao od jednog pečenja do drugog.

Za bunjevačku tradiciju kruv ima i simboličko značenje. Njegova veza sa Dužijancoom posebno je važna jer je kruv simbol novog roda i plodova rada. Zato znanje o njegovom pravljenju nije samo pitanje kulinarstva. Ono govori o načinu na koji je nekada živela porodica, o odnosu prema zemlji i radu, ali i o tome kako se kulturno nasleđe čuvalo u svakodnevnom životu.

Martina Dujmović iz Lemeša kaže da je ponosna što je imala priliku da učestvuje u radionici I upozna se tajnama pravljenja kruva jer bez njega nema života.

“Prvi put učestvujem I čini mi se teško. Treba da cenimo hleb jer predstavlja našu istoriju I kulturu koju nasleđujemo”, kaže Rada Tikvicki.

Ivana Tikvicki sva od brašna uz osmeh kaže kaže da ranije imala priliku da mesi hleb, ali da za nju ova radionica predstavlja tradiciju.

Radionica u Maloj Bosni upravo zato ima značaj koji prevazilazi samo jedan dan proveden uz brašno, kvas i krušnu peć. Devojke iz Subotice i Sombora učile su kako se pravi kruv, ali su istovremeno imale priliku da upoznaju deo života svojih predaka. Jer recept može da se zapiše, ali miris somuna iz krušne peći i sećanje na detinjstvo mogu da se sačuvaju samo ako se znanje prenosi dalje.