Ako biste kod Petra Bošnjaka tražili običnu kokošku, mogli biste dugo da tražite. Kod njega perje ima razne boje, jaja nisu uvek bela ili braon, a neki petlovi umesto uobičajenog kukurikanja umeju da razvuku pesmu toliko dugo da privuku pažnju svakog ko se nađe u blizini.
Petar već godinama gaji retke i neobične rase živine. Jedne su potpuno crne, druge nose zelena ili crvena jaja, treće imaju karakterističan izgled po kojem se prepoznaju širom sveta. Među njima su i petlovi pevači, čije oglašavanje više podseća na dugu pesmu nego na klasično kukurikanje.
Ipak, u toj priči o neobičnim rasama posebno mesto ima jedan mali pomagač. Petrov četvorogodišnji unuk Mihailo već dobro zna šta se radi oko kokošaka. Voli da bude uz dedu, da im sipa hranu i vodu, a naročito uživa kada može da ih hrani i da se igra sa njima. Za njega je dvorište puno ptica svojevrsno veliko igralište, a vreme provedeno sa dedom prilika da nauči kako se o njima brine.
Petrova ljubav prema pticama nije počela sa skupim i retkim rasama. Živinu, ptice i golubove imao je gotovo čitavog života. Pre sedam ili osam godina odlučio je da pokuša nešto drugačije.
„Ja sam ceo život imao neke živine, ptice, golubove i to. Pre par godina sam rekao, ako već nešto držim, da imam nešto specifično, što je retka vrsta, možda malo skuplja. Onda sam krenuo da nabavljam. Mislio sam prvo jednu, dve ili tri vrste, onda se malo otelo kontroli, pa ih sada ima malo previše. Ali dobro, volim te pernate životinje i jednostavno uživam“, priča Bošnjak.
Od tada se njegova zbirka širila. Među pticama su ajam cemani iz Indonezije, poznate po potpuno crnoj boji. Kod ove rase crna nije samo boja perja. Ona se proteže i na kožu, kosti i unutrašnje organe, dok su jaja drugačija.
Tu su i švajcarski apenceleri, brame iz Azije, srebrne brakel iz Belgije, turske i sandžačke pevačice, maransi, bakarnovrate koke, italijani u tri boje, kao i rase koje nose zelena i crvena jaja.
Posebna atrakcija su turske pevačice. Njihov glas ne liči mnogo na ono što smo navikli da čujemo od petla.
„Kad krenu da pevaju, to ne kukuriče kao petao, nego baš ima pesme i razvlači. Toliko dugo razvlači to pevanje. Neki su toliko uporni da razvlače tu pesmu“, kaže Petar.
Njihovo pevanje prvi put je gledao na internetu, a sada kod njega ima i mladih primeraka. Čeka da odrastu i pokažu da li su nasledili tu neobičnu sposobnost.
Dan sa živinom počinje rano. Petar ustaje oko pet ili pola šest, a zatim slede hranjenje, čišćenje, sređivanje prostora i menjanje vode. Posla ima, ali mu, kako kaže, to nije teret.
„Onda ja uživam, prosto uživam da budem među njima“, kaže.
U toj svakodnevici sada ima i društvo svog unuka. Mihailo ima samo četiri godine, ali već sa velikim zanimanjem prati šta deda radi. Najviše voli da hrani kokoške, da im daje vodu i da se igra sa njima. Dok Petar vodi računa o različitim rasama i njihovim karakteristikama, Mihailu su za sada najvažnije hrana, voda i igra. I upravo tako, kroz druženje sa dedom, polako upoznaje taj neobični pernati svet.
A iznenađenja ne prestaju ni kada kokoške snesu jaja. Neka su zelena, neka crvena, pa su posebno zanimljiva deci. Ipak, Petar ne veruje u priče da su takva jaja zbog boje automatski i lekovita.
„Nije, to je jaje, obično. Koje jaje drugo? Nema neka razlika. Ja sam jeo i ta zelena jaja i crvena jaja.“
Deci su zanimljiva i zbog toga što mogu da budu dovoljno neobična sama po sebi, pa za Uskrs ne moraju posebno da se šaraju.
Do pojedinih rasa, međutim, nije lako doći. Nabavka iz inostranstva ume da bude komplikovana, naročito kada je potrebno organizovati transport živih ptica.
„To ti ja ni ne mogu ni spisati kako sam dovozio do njih. Takve šeme… Ne smem ni da kažem koliko me je koštalo dok sam dovozio. Poznaješ nekog ko je u Švajcarskoj, taj poznaje nekog koji će da dolazi u Srbiju, pa ako će taj da ti prenese, platiš mu da prenese, pa ti donese ne znam gde, pa onda taj drugi da ti pošalje ovamo. To su takve peripetije.“
Sa jajima je pokušavao da bude jednostavnije, ali se pokazalo da ni to nije siguran put do novih ptica.
„Jako sam loše prošao sa jajima. Uvozio sam iz Nemačke i to, ali ili se izmućka na putu ili ova poštarina… Jako slabo da se izlegne i deformisani su. Tako da ne radim to. Ako uspem piliće ili živinu, to donesem, ali ovako ne.“
Ipak, kolekcija još nije završena. Na Petrovoj listi želja nalazi se i gah mong iz Vijetnama, rasa koja ga je privukla izgledom.
„Isto je sve crno, ali su u beloj boji. Perje je u beloj boji i jako su mi lepe. E sad, ako uspe, to iz Vijetnama trebam da donesem. Nekog nađem u Vijetnamu.“
Retka živina može da dostigne i ozbiljne cene. Petar kaže da se crne kokoške okvirno kreću od 200 do 2.500 evra, dok pojedini primerci mogu vredeti i više.
„Jedan Švajcarac mi je pre jedno mesec dana kupio jednog petla od mene. Pitam ga kako ste vi toliko platili, pa i došli po njega? Kaže, sad je bila neka izložba, ne znam gde je bio, kaže 5.500 je prodat jedan par.“
Kod takvih rasa nije presudno samo da ptica bude neobična. Važno je i koliko odgovara standardu rase. Kod ajam cemani, na primer, crna boja mora da bude potpuno crna.
„Kad ima crvenilo u minđuši, crvenilo u kresici, to je škart, kod mene je to škart. Tu mora da je crno, crno.“
Dok se za neke ptice broje stotine ili hiljade evra, Petru je njihova vrednost ipak mnogo šira od cene. Njegovo dvorište je mesto u kojem se svakog jutra čuju različiti glasovi, vide neobične boje i pronalaze jaja kakva se ne sreću baš svakog dana.
A među svim tim retkim rasama postoji i jedna sasvim posebna slika: deda koji rano ujutru obilazi svoju živinu i četvorogodišnji Mihailo koji mu pomaže, najviše radujući se trenutku kada može da nahrani kokoške, da im donese vodu i da se igra sa njima.
Za Petra je to ljubav prema pticama koja traje gotovo ceo život. Za Mihaila je to početak jednog detinjstva u kojem kokoška nije samo kokoška. Neke pevaju, neke nose zelena jaja, neke vrede hiljade evra, a neke su jednostavno najbolje društvo za igru sa dedom.
