Lalokezija kod majki: Kako izgovaranje emocija pomaže

Majčinstvo često nosi osećaj da žena mora da bude jaka, smirena i spremna da pronađe odgovor na svaki problem. Ipak, postoje trenuci kada strah, krivica i nemoć postanu toliko intenzivni da je teško razmišljati jasno. Jedan jednostavan način da se emocije izbace iz sebe jeste njihovo izgovaranje naglas, a za ovaj oblik verbalnog rasterećenja koristi se naziv lalokezija.

Kada dete plače, neraspoloženo je ili se ponaša drugačije nego inače, majka može početi da preispituje svaki svoj postupak. Da li je dete bolesno, da li ga nešto boli ili mu teško pada odvajanje i privikavanje na vrtić? Uz takva pitanja često dolaze i misli poput: „Da li nešto propuštam?“ i „Da li sam mogla drugačije?“

U takvim situacijama izgovaranje onoga što žena oseća može predstavljati način da zastane i prepozna sopstvene emocije, umesto da ih potiskuje.

Šta je lalokezija i kako može da pomogne majci?

Lalokezija podrazumeva izgovaranje misli, strahova i osećanja naglas. Majka može jednostavno reći: „Nerviram se“, „Ne znam šta da uradim“, „Krivo mi je“ ili „Dajem sve od sebe“.

Suština nije u tome da se problem odmah reši, već da se emocija najpre prepozna i odvoji od postupka. Kada se ono što nas opterećuje pretvori u reči, moguće je napraviti mali prostor za smirivanje i jasnije sagledavanje situacije.

Posle toga pitanje može da bude jednostavno: „Šta je sada u mojoj moći?“

• Možda je potrebno pozvati lekara.
• Možda je majci potreban odmor.
• Možda treba pripremiti stvari za dete.
• Možda je dovoljno nekoliko minuta mirnog disanja i prihvatanja činjenice da se ne može sve kontrolisati.

Majka ne mora uvek da bude jaka i savršena

Važno je napraviti razliku između prihvatanja emocija i odustajanja od odgovornosti. Izgovaranje straha ne znači da će problem nestati, niti da se njime može izlečiti dete. Njegova vrednost može biti u tome što majci omogućava da prepozna ono što oseća i zatim odluči šta može konkretno da uradi.

Umesto da sebe krivi zbog svega što nije pod njenom kontrolom, majka može promeniti unutrašnji razgovor. Rečenica poput „Ne mogu da kontrolišem sve što se događa, ali mogu da budem prisutna kada sam potrebna“ može pomoći da pažnju vrati na ono što zaista može da uradi.

Kako izgovaranje straha može da promeni odnos prema sebi?

Dobra majka nije žena koja nikada nije uplašena, frustrirana ili nemoćna. Važno je da ume da prepozna kada je preplavljena emocijama i da pronađe način da se ponovo smiri.

Takav unutrašnji razgovor može pomoći da se smanji samookrivljavanje i napravi više prostora za pažnju i nežnost – kako prema sebi, tako i prema detetu.

Lalokezija može biti jednostavan način da neizgovorene emocije dobiju oblik kroz reči. Ipak, kada su strah, krivica, teskoba ili osećaj nemoći veoma intenzivni i dugo traju, razgovor sa psihologom ili drugim stručnim licem može biti važan korak.

Detetu nije potrebna majka koja nikada nije uznemirena. Potrebna mu je majka koja, kada može, ume da zastane, prepozna šta oseća i pronađe način da se ponovo poveže sa sobom.