Kad raskrsnica i pištaljka postanu životni kapital

Blokade subotičkih raskrsnica i ometanje građana da se slobodno kreću obeležilo je u negativnom kontekstu proteklu godinu. Subotičanin Ljubo Zajović, poznat po svom stalnom „angažmanu“ na gotovo svim raskrsnicama i blokadama, za sebe i sam javno govori:“Mogu da se pohvalim da imam najstariju pištaljku u gradu”. Bio je jedan od predvodnika protesta, i redovno je prisutan na svim građanskim protestima od 1996. godine.

O njemu se, za sada, ne zna mnogo. Poznato je tek da je rođeni brat Staše Zajović, čija uloga u antisprskoj kampanji i tretiranju Srba kao ratnih zločinaca je jedna od najznačajnijih. Jedna je od osnivačica i koordinatorka beogradske nevladine organizacije Žene u crnom, a počela je sa antisrpskim delovanjem devedesetih godina prošlog veka. Dok je Srbija bila pod sankcijama, bombardovana, demonizovana i gurnuta na stub srama, Staša Zajović nije tražila pravdu – tražila je krivicu. I uvek je adresa bila samo jedna: Srbija.
 
Ni danas, 30 godina kasnije, ne prestaju da optužuju Srbiju –  narod i državu u celini.
Za Stašu Zajović srpske žrtve nisu tema nego smetnja. Ne uklapaju se u sliku koju godinama uporno gradi i „izvozi“ stranim fondacijama, ambasadama i političkim centrima moći. Kada su Srbi ubijani, proterivani, kada su kolone izbeglica bežale iz Krajine, sa Kosova i Metohije, nije bilo crnine, nije bilo protesta, nije bilo performansa. A Ljubo Zajović, i tada je bio zagovornik tzv.države Kosovo, govoreći „čije ovce, toga i planina“.

Danas, 30 godina kasnije, i Ljubo je dobio svoje parče zemlje – raskrsnicu i pištaljku. Ulica je, po svemu sudeći, bila i ostala i sredstvo i cilj za Zajoviće. Njegov angažman, iako uporan, sve više deluje kao lična opsesija, a ne kao borba za opšte dobro. Raskrsnica je postala njegov životni kapital – ali i jedino mesto gde je bio „važan“.