ZANAT KOJI NESTAJE

„Svaki nož je za sebe unikatan“ – poslednji majstor oštračkog zanata

Sa 69 godina i četiri decenije iskustva, Laslo Vojnić Zelić jedini je u čitavoj okolini koji i dalje radi ručno. Kaže da naslednika nema, da mladi neće, i pita se kako će svet napredovati bez zanata.

U maloj radionici, okruženoj brusilicama starim i po pola veka, Laslo Vojnić Zelić svakodnevno prima mušterije koje donose noževe, satare, alat za stolare i baštenske alatke. Sa 69 godina, on je danas jedna od retkih osoba u regionu koja se bavi ručnom izradom i oštranjem sečiva – zanatom koji, kako sam kaže, mladi ne žele ni da čuju.

„Slučajno mi je došla ta želja“, priča Laslo, dok preciznim pokretima vodi sečivo preko brusnog kamena. „Posle armije zaposlio sam se u ‘Aurometalu’, u galvanizaciji, u okviru brusačke radionice. Tamo sam izučio zanat i dobio kvalifikaciju.“

Od tuđe radionice do svog ateljea

Zanat je preuzeo 1995. godine, nasledivši oštračku radnju od pokojnog majstora. Četiri godine kasnije, tačno pred početak NATO bombardovanja 1999., otvorio je sopstvenu radionicu.

„Tada sam i razmišljao šta sam uradio“, kaže uz osmeh. Ali žaljenja nije bilo. „Od tada usavršavam – i dan-danas usavršavam. Ovaj zanat je takav da svaki dan učite nešto novo.“

Ono što njegovu radnju izdvaja od ostalih, ističe Laslo, jeste to što mušterije ne čekaju – uslužuju se odmah. A spektar onoga što se oštri je širok: kuhinjski noževi, satari, baštenske alatke, stolarski alati. „Svaki dan je nešto drugačije. Svaki nož je za sebe unikatan.“

Trinaest mašina i majstorska diploma

U radionici se nalazi između 13 i 14 različitih mašina, od kojih neke imaju posebnu namenu. Posebno mesto zauzima magnetna brusilica.

„Magnetna brusilica koju vidite pored mene, verovali ili ne, stara je pola veka“, naglašava Laslo. „Ona je specifična za oštrenje noževa – i to za pripremu mesa.“

Godine 2011. položio je stručni ispit pred komisijom Ministarstva i stekao sertifikat koji je, kako je kasnije uvidio, zapravo rang majstorske diplome.

„Ne znam kako će biti napredak sveta kada nema zanata“

Kada razgovor skrene na budućnost obrta, Laslov ton postaje ozbiljniji. Oštrača ima, kaže, ali niko više ne radi ručno – svi su prešli na mašinsku obradu.

„Ručna izrada – samo ja, i to u čitavoj okolini“, konstatuje bez lažne skromnosti. „Traženi smo, ali nas nema puno. Mladi neće da se bave ovakvim zanatima. Prljavo je, prašnjavo – nisu zainteresovani.“

Ni naslednika nema. Ni zamenika.

„U školi je ovaj zanat prestao da se uči, mislim još u sedamdesetim godinama“, kaže Laslo. „I ne samo ovaj – puno, puno zanata je prestalo. Ne znam kako će biti napredak čitavog sveta kada nema nikakvih zanata, a zanati su potrebni.“

Noževa će biti, ali ne i majstora.