Štucanje kod pasa može da zbuni i zabrine vlasnike, posebno ako se kod ljubimca pojavi iznenada i prvi put. Karakteristični trzaji tela praćeni prepoznatljivim zvukom uglavnom nisu razlog za paniku. Baš kao i kod ljudi, do štucanja dolazi usled nevoljnog grčenja dijafragme, mišića koji ima važnu ulogu u procesu disanja. Najčešće ga pokreću brzo jedenje i pijenje, gutanje vazduha, uzbuđenje ili promena temperature.
Iako se u najvećem broju slučajeva štucanje povuče spontano i traje svega nekoliko minuta, vlasnicima može delovati neobično ako ne znaju šta ga izaziva. Posebno su mu skloni štenci, kod kojih se nervni sistem i mišići još razvijaju. Zbog toga je korisno razlikovati uobičajeno, prolazno štucanje od situacija koje zahtevaju veću pažnju.
Šta najčešće izaziva štucanje kod pasa?
Jedan od najčešćih razloga jeste način na koji pas jede ili pije. Kada hranu ili vodu unosi prebrzo, zajedno sa njima može progutati veću količinu vazduha. Njegovo nakupljanje može da nadraži dijafragmu i izazove karakteristične nevoljne kontrakcije. Sličan efekat može imati i uzbuđenje, naročito tokom intenzivne igre, kada pas počinje da diše brže nego inače.
Na pojavu štucanja može uticati i nagla promena temperature. Tako se kod pojedinih pasa ono javlja nakon prelaska iz veoma toplog u hladniji prostor, ali i posle ispijanja hladne vode. U takvim situacijama promena u ritmu disanja i reakcija organizma mogu privremeno uticati na rad dijafragme.
Štenci su posebno skloni štucanju jer se njihov organizam još razvija. Njihov nervni sistem i mišići nisu u potpunosti sazreli, zbog čega se dijafragma lakše nadražuje. Kako pas odrasta, epizode najčešće postaju sve ređe i kraće, dok se kod odraslih životinja uglavnom pojavljuju povremeno i prestaju bez ikakve pomoći.
Kada nema razloga za zabrinutost?
Uobičajeno pseće štucanje uglavnom traje samo nekoliko minuta i nestaje bez bilo kakve intervencije. Većina pasa ga ne doživljava kao naročitu neprijatnost, pa tokom epizode nastavlja sa svojim uobičajenim aktivnostima – može da se igra, jede, odmara ili čak zaspi. Ako se štucanje javlja povremeno i nema drugih simptoma, najčešće nije potrebno posebno lečenje.
Vlasnik može pokušati da ljubimcu ponudi malo vode ili da ga na kratko umiri. Kratka i mirna šetnja takođe može pomoći da se disanje vrati u uobičajen ritam, što može doprineti opuštanju dijafragme. Ipak, nema potrebe za agresivnim ili neproverenim metodama kojima bi se štucanje naglo zaustavljalo.
Povremene epizode deo su normalnog života mnogih pasa i same po sebi ne ostavljaju posledice. Ipak, dobro je pratiti koliko često se javljaju i koliko dugo traju. Upravo promena u učestalosti ili dužini štucanja može biti važan signal da se stanje ljubimca promenilo i da je potrebno obratiti više pažnje.
Kada je vreme za veterinara?
Premda je najčešće potpuno bezazleno, štucanje ponekad može biti praćeno znacima koji ukazuju na zdravstveni problem. Poseban oprez potreban je ako epizoda traje duže od sat ili dva, ako se štucanje ponavlja veoma često ili ako se uz njega pojave otežano disanje, kašalj, povraćanje ili izražena apatija. U takvim okolnostima savetuje se konsultacija sa veterinarom.
Dugotrajne ili učestale epizode ne treba automatski pripisivati samo brzom jedenju ili uzbuđenju. U pojedinim slučajevima mogu biti povezane sa problemima koji zahvataju želudac, pluća ili disajne puteve. Veterinarski pregled može pomoći da se utvrdi zbog čega se štucanje ponavlja i da li postoji još neki simptom koji zahteva lečenje.
Zato je važno da vlasnik ne ignoriše neuobičajene promene kod svog psa, ali ni da ne paniči zbog svakog kratkotrajnog štucanja. Ako ljubimac deluje zdravo, normalno diše i ponaša se kao i inače, kratka epizoda najčešće nije razlog za brigu. Kada se, međutim, štucanje produžava ili ga prate drugi simptomi, pravovremeni odlazak kod veterinara najbolji je način da se eventualni problem otkrije na vreme.
