Ris, tradicionalno ručno košenje i žetva žita, i ove godine je održan u organizaciji Nacionalnog saveta bunjevačke nacionalne manjine i Centra za kulturu Bunjevaca. Svi zainteresovani su dobili priliku da vide kako su žito kosili naši preci, a risari i risaruše su rado preneli svoje znanje mlađim naraštajima.
Marija Milašin:
– Posao risaruše je da ide za risarom koji kosi, a ona ide za njim i rukovodi. Mora voditi računa da se ne povredi, da pokupi za njim redovno to žito, i da slaže na snopove koje posle zaveže užetom.
Mirko Kolar:
– Obično ljudi probaju da li je pšenica tvrda pod zubom. Ako krcne, to znači da je zrela, suva, ta može da se kosi. Proračunava se po krstinama, gde ima 18 snopova, pa ako je malo jača vlaga, onda se računa, na primer, da ima jedan krst od 80-100 kila zrna, onda koliko ima krstina, na primer, ako ima 30 krstina na jednom jutru, to je onda 24-25 metara po katastarskom jutru. Tako su ljudi nekad procenjivali. Vrlo su bili precizni, znali su kako se to radi.
Ivan Dujmović:
– Dosta je dobar rod, lepe su kiše bile, i onda, što se kaže, lepo je nateralo zrno da bude lepo. Ove godine je baš dobar rod, kao što je bio i prošle godine. Lepo je rodilo.
Stipan Krčelić:
– Za mene je ris uvek bio svetinja. Kad pokosite žito i kad se ovrši, to je bio kruv za celu godinu. Ako nisi imao žita, nisi imao ni kruva. Onda si gladavao. Nisi imao zadovoljstvo i volju ni za šta. Kruv je najvažniji.
Tradicionalni ris je i ove godine održan na salašu Slavice i Mirka Babičkovića, a najvažnije je očuvanje tradicije, da sve ono što je nekada bilo deo svakodnevice, ne padne u zaborav – ističe dr Suzana Kujundžić Ostojić, predsednica Bunjevačkog nacionalnog saveta.
– Ono što nam je primarno i najvažnije, jeste da stariji na mlađe prinesu. Vreme ide i godine idu, i prosto smo se uplašili da za koju godinu možda neće bitI ko će pokazivat mladima. Fokusirali smo se baš na to kako se nekada radilo, posejali smo nekadašnje žito, da se ono skine, da se uzme svako zrno, da bi mogli posejati za iduću godinu.
Organizatori ovogodišnjeg risa ističu da ovo nije samo prikaz nekadašnjih poljoprivrednih radova – tradicionalni ris predstavlja mnogo više od toga. On je sećanje na nekadašnje zajedništvo i poštovanje vrednosti rada, kako je to bilo u našim krajevima.
