Toplotni talas i zakonska praznina: poslodavci dužni da štite radnike, ali jasnih pravila i dalje nema

Kada živa u termometru pređe granicu od 36 stepeni, odgovornost prelazi  na poslodavce. Tada na snagu stupaju preporuke za rad na otvorenom prostoru u uslovima ekstremnih vrućina, koje posebno pogađaju građevinare i poljoprivrednike, a obaveza poslodavaca je da organizaciju posla prilagode trenutnim vremenskim prilikama.

Kada nadležne institucije i medicinski stručnjaci upozore na opasnost od visokih temperatura, od poslodavaca se očekuje da reorganizuju smene, uvedu češći odmor, obezbede senovita mesta i dovoljno vode za sve zaposlene. Ištvan Huđi, predsednik Subotičkog saveza samostalnih sindikata, naglašava da problem ne pogađa samo one koji rade napolju, već i zaposlene u zatvorenim prostorijama izloženim visokim temperaturama, kojima takođe treba obezbediti podnošljive uslove rada.

Prema njegovim rečima, klimatske promene su donele toplotne udare kakvi ranije nisu zabeleženi, što otvara pitanje hitne izmene Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, koji bi morao preciznije da odredi granice prihvatljivih uslova, kako na otvorenom tako i u zatvorenom prostoru. Huđi ističe da je zaštita zdravlja i života radnika prioritet tokom cele godine, a posebno u periodima ekstremnih vrućina. Iako zakon obavezuje svakog poslodavca da poseduje Akt o proceni rizika za svako radno mesto, unutar kog bi trebalo definisati i pravila ponašanja zaposlenih, problem je, kaže on, što nigde nije precizno utvrđeno šta tačno predstavlja „visoku temperaturu“.

Zato sindikat preporučuje da radnici izbegavaju direktno izlaganje suncu u periodu od 11 do 16 časova, da poslodavci, gde god je to izvodljivo, prilagode raspored rada, obezbede dovoljno tečnosti i, pre svega, vode računa o zdravlju zaposlenih, jer će im njihova radna snaga biti neophodna i kada vrućine prođu. Huđi dodaje lični stav da najveći deo odgovornosti za bezbednost radnika leži na poslodavcima, koji za to odgovaraju i zakonski, ali da država još uvek nije donela jasne propise koji bi precizno definisali granice prihvatljivih uslova rada.

Iz sindikata poručuju da prate primenu preporuka i u praksi, podsećajući da svaki radnik ima pravo da odbije izvršenje zadatka ukoliko proceni da mu je ugrožen život. Huđi navodi primer rada na visini, na suncu, gde temperature mogu dostići i 50 do 60 stepeni, naglašavajući da fizički napor pod zaštitnom opremom dodatno opterećuje organizam. Kada radnik oseti da više ne može da izdrži, ima pravo da to jasno kaže i zatraži pauzu, a poslodavac je dužan da mu izađe u susret kroz dodatni odmor, vodu i hlad, u meri u kojoj je to moguće.

Huđi priznaje da praksa varira – postoje poslodavci koji istinski brinu o svojim radnicima, ali i oni kojima je jedino bitno da posao bude završen, bez obzira na cenu po zdravlje zaposlenih. Problem je izraženiji tamo gde ne postoji sindikalna organizacija, jer tada ni sami sindikati nemaju potpun uvid u uslove rada. U takvim situacijama, radnicima ostaje mogućnost da se obrate Inspekciji rada.

Na kraju, Huđi podseća da poslodavci imaju zakonsko pravo da menjaju raspored radnog vremena tokom toplotnih talasa, uključujući i uvođenje noćnih smena na onim radnim mestima gde je takva organizacija posla moguća.