Udruženje „Lusa“ već tri decenije plete pšeničnu i raženu slamu u slike i ukrase, a za Uskrs, to isto znanje prelazi i na jaja, simbol obnove života.
U Subotici postoji umetnost koja počinje na njivi. Žene iz udruženja „Lusa“ odlaze na polja pre žetve, biraju stabljike jednu po jednu, nose ih kući, čiste, klasifikuju, peglaju i tek onda počinju da prave slike. Jedna manja slika može da oduzme i dve nedelje rada. Rezultat: pejzaži salaša, ravnice i subotičkih tornjeva, istkani od slame u nijansama zlata. Ove godine, to isto strpljenje i isto znanje preneseno je i na uskršnja jaja. Svako jaje, ukrašeno slamom, postaje mali spomenik bačkoj tradiciji i poruка o tome da se i iz otpada može stvoriti umetnost.
Od otpada do zlata i od njive do oltara
Slamarstvo nije puko tkanje. To je naivna umetnost sa snažnim identitetskim nabojem, nastala iz potrebe da se od odbačenih delova žetve stvori nešto lepo. Prva koja je tu potrebu pretvorila u prepoznatljiv stil bila je Kata Rogić, čija tehnika i danas živi u rukama njenih naslednica.
„Slike izrađujemo isključivo od slame sa našeg područja. Idemo na njive, prikupljamo slamu, čistimo je, klasifikujemo, potom se pegla i plete. Jedna slika manjeg formata zahteva i do dve nedelje rada“, kaže Ana Jaramazović, predsednica „Luse“.
Za uskršnja jaja, proces počinje još ranije odabir slame obavlja se neposredno pred žetvu, kada je žito zrelo. Koriste se ječam, stara bankut pšenica, raž i zob, svaka po posebnoj logici: ječam je dovoljno mekan, bankut ima lepu boju, raž i zob donose teksturu. Slama se čisti, pegla, seče u trakice i lepi na guščija jaja, velika, bela i zahvalna za prikaz.
„Motivi su od cvetova do salaša kao male sličice“, objašnjava Jaramazović.
Iz Subotice do Beča i Toronta
Slike i ukrasi iz radionice „Luse“ odavno su prestali da budu lokalna retkost. Subotičani u dijaspori od Beča do Toronta nose ih kući kao autentičan suvenir zavičaja. Ono što je počelo kao ženski zanat u bačkim salašima, danas živi i u evropskim i prekookeanskim stanovima, kao tihi podsetnik na korene. Udruženje broji desetak aktivnih članica, ali njihov cilj nije samoodržanje nego prijenos.
„Naš cilj je da naučimo mlađe generacije da slamu ne gledaju kao otpad, već kao zlato pod nogama. Mladi se slabije interesuju, ali mi držimo radionice u nižim razredima osnovnih škola i oni su veoma zainteresovani“, kaže Jaramazović.
Ono što veštačka inteligencija ne može da replicira
U svetu brzih trendova i digitalnih efekata, slamarke podsećaju na vrednost koja se ne meri brzinom vreme, posvećenost, znanje i duh koji se ne može ponoviti algoritmom. I baš zato, ove godine, kad poklanjate uskršnje jaje neka ono bude ispleteno slamom. U toj slami krije se čitava istorija jednog naroda. I zlatna budućnost, samo ako je znamo prepoznati.
