Srbija

Ekološka bomba Carnex usred Vrbasa! (FOTO/VIDEO)

Dok se u zvaničnim izveštajima MK Group-a i njene mesne industrije Carnex sve svodi na milijarde dinara i tone proizvoda, stanovnici Vrbasa i okolnih naselja opisuju sasvim drugačiju realnost – svakodnevicu obeleženu neprijatnim mirisima, zagađenom vodom i strepnjom za zdravlje.

Carnex je na papiru simbol moći MK Komerca i lider domaće prehrambene industrije – sa prihodima od preko deset milijardi dinara godišnje i statusom najvećeg proizvođača i izvoznika u zemlji. Ipak, iza impresivnih cifara krije se druga slika: kanali, lagune i polja oko fabrike svedoče o zagađenju vode, zemljišta i vazduha, o nesnosnim mirisima i pomoru ribe u Velikom bačkom kanalu, kao i o rastućim zdravstvenim problemima građana.

Obzirom na fotografije i sve češće natpise građana na društvenim mrežama, posetili smo Vrbas mesto iz kog dopire najveći očaj. Priče o nesnosnom smradu, zagađenju reka i kanala, kao i strahovi u vezi sa kvalitetom pijaće vode preplavljuju svakodnevicu. I pored svega, dobar deo građana odmahivao je rukom, govoreći da su već navikli da ih truju i da se tu, nažalost, ništa ne može promeniti.

Carnex zagađuje Vrbas i okolinu: “Ja sam već imao kancer. Živeo sam baš pored kanala!”

Građani Vrbasa nemaju mnogo dilema kada je reč o Carnexu.

– Carnex zagađuje Vrbas i okolinu, Veliki bački kanal je najveći kanalizacioni tok – kaže jedan od meštana. Neprijatni mirisi deo su svakodnevice.

– Što se tiče mirisa, uvek je tu. Sve to je štetno po zdravlje, ugroženi smo – dodaje stanovnica iz neposredne blizine fabrike.

Starija gospođa, kojia godinama živi uz kanal, objašnjava da se oseća specifičan dim i sagorevanje otpada:

– Oseća se zagađenje, da li je od kostiju i mesnog otpada, pošto pale kosti, ali miris je nesnosan.

Zabrinutost raste s godinama, naročito među starijom populacijom.

– Ja sam više nego zabrinut. Imam 76 godina. Potreban mi je zdrav vazduh i zdrava sredina. A imam i decu – kaže naš sagovornik.

Na kraju, jedan od meštana govori o najtežim posledicama:

– Ljudi oboljevaju od kancera. Ja sam već imao kancer. Živeo sam baš pored kanala. Ne znam šta da vam kažem, to je javna tajna.

Čak i kada voda iz slavine izgleda naizgled čisto, u praksi, tvrde, pokazuje drugo lice:

– Oni vodu hlorišu, pa bude bela kad se sipa. Ali kad se kuva, ostaje žuti talog na dnu. Voda je katastrofa – naglašava jedna stanovnica.

Carnex: Otvorene lagune i rizici po zdravlje

Fotografije postrojenja Carnexa otkrivaju tamne, penušave bazene u kojima rade površinski aeratori – jasan znak da je reč o vodama pod velikim organskim opterećenjem. U neposrednoj blizini nalaze se otvorene lagune bez ikakve vidljive zaštite, iz kojih se šire gasovi oštrog i neprijatnog mirisa, poput sumporovodonika i amonijaka. Na obodima kompleksa mogu se uočiti gomile mulja i čvrstog otpada koje se godinama talože na otvorenom, bez kontrole ispiranja ili zaštite od vetra, dok se iz samih pogona uzdižu vidljivi stubovi dima i izmaglice.

Ekološka bomba Carnex usred Vrbasa! (FOTO/VIDEO)

Takvo stanje predstavlja ozbiljnu opasnost. Otpadne vode sa visokim nivoima biološke i hemijske potrošnje kiseonika dospevaju u recipijente i oduzimaju kiseonik iz njih, što dovodi do uginuća ribe i urušavanja celih vodenih ekosistema.

Šta ostaje iza Carnex proizvodnje?

Carnex se bavi klanjem stoke, preradom mesa i proizvodnjom pašteta, viršli, kobasica i drugih mesnih prerađevina. Svaka ta aktivnost proizvodi velike količine otpada životinjskog porekla.
To uključuje kosti i koštane ostatke, unutrašnje organe i klaonički otpad (delovi koji nisu za ljudsku ishranu), krv, masnoće i kožice, otpadne vode pune proteina, masti i mikroorganizama, ambalažni otpad i nusproizvode iz prerade.

Građani iz Vrbasa i okoline često pominju da „Carnex izbacuje mlevene kosti“ ili da se „po kanalima vidi beli mulj„.

O čemu se radi?

Mlevene kosti i drugi čvrsti ostaci (kožice, tetive, rogovi, krvavi komadići mesa) često se samelju i odlažu kao klaonički otpad. Taj otpad bi trebalo da ide u posebna postrojenja, rendering fabrike, gde se od njega prave tehničke masti ili brašno za stočnu hranu. Kada takav materijal završi na otvorenim deponijama, u kanalima ili lagunama, dolazi do raspadanja. Razgradnja kostiju i proteina oslobađa amonijak, sumporovodonik i druge gasove koji izazivaju nesnosan smrad, ali i zdravstvene probleme za okolinu.
Ako kosti i sličan klaonički otpad završe u otpadnim vodama ili na lagunama zajedno sa industrijskim muljem, to nije samo estetski neprijatno, to je epidemiološki rizik (bakterije, paraziti, širenje bolesti).

Kakve otpatke građani primećuju

Prema izjavama meštana i ranijim lokalnim izveštajima, u okolini Vrbasa ljudi su nailazili na beli mulj i komadiće kostiju u kanalima, jak smrad raspadnutog mesa i krvi u blizini pogona, tamne, penušave vode iz ispusta Carnexa ali i najezdu insekata i glodara koji se hrane na deponijama organskog otpada.
To je zapravo mešavina otpadnih voda sa visokim organskim opterećenjem i klaoničkog otpada koji nije zbrinut po standardima

Životinjski otpad je gotovo uvek nosilac bakterija (salmonela, ešerihija), parazita i virusa. Ako završava na otvorenom, postaje leglo infekcija. Raspad kostiju i proteina oslobađa amonijak i sumporovodonik, koji guše vodene ekosisteme i izazivaju pomor ribe. Smrad, muve, pacovi i odvratan prizor dodatno snižavaju kvalitet života u okolini fabrike.

Kako bi trebalo da se radi?

Po zakonu, klaonički otpad kategorije 1 i 2 (opasan za ljudsko zdravlje) mora se slati u specijalizovana postrojenja za preradu i sterilizaciju, nikako odlagati na deponije ili puštati u kanalizaciju. U praksi, u Srbiji, česta je pojava da deo tog otpada završava na otvorenom ili u industrijskim lagunama, što je u osnovi prava ekološka bomba!

Stručnjaci upozoravaju na opasnost po zdravlje ljudi

Neprečišćene vode iz klanica pretvaraju reke u otrovne kanale, a građane u taoce zagađenja. Stručnjaci kažu da bakterije i gasovi ne ostaju u vodi, već završavaju u plućima i čašama ljudi.

„Kada se otpadne vode iz mesne industrije bez tretmana ispuste u kanal ili reku, to nije samo kršenje propisa – to je direktno ugrožavanje zdravlja ljudi,“ upozorava dr Marko Petrović, stručnjak za zaštitu voda. „Bakterije i toksini iz tih voda ne ostaju u reci – oni ulaze u podzemne izvore, bunare i na kraju direktno u čaše građana.“

Nezavisna konsultantkinja za ekološke rizike Ana Nikolić objašnjava: „Otpadne vode iz mesne industrije pune su azota, fosfora i patogena iz krvi, unutrašnjih organa i ostataka životinjskog porekla. Te materije nisu bezazlene – one u vodi pokreću proces koji se zove eutrofikacija. To znači da reke i kanali počinju da cvetaju algama i bakterijama, voda se pretvara u gustu zelenu ili crnu masu, sav raspoloživi kiseonik biva potrošen i riba i sav živi svet počinju da umiru. Istovremeno, razgradnjom tog organskog materijala oslobađaju se toksini i gasovi koji nisu samo neprijatnog mirisa, već mogu da izazovu alergijske reakcije, respiratorne tegobe i infekcije kod ljudi. Građani to vide tek kada im reka postane crna i mrtva – a tada je već kasno.“

„Gasovi poput amonijaka i sumporovodonika nisu samo neprijatnog mirisa – oni udisanjem izazivaju glavobolje, mučninu i hronične respiratorne probleme kod stanovništva,“ dodaje Petar Kovačević, stručnjak za industrijsko zagađenje iz jednog privatnog laboratorijskog centra i dodaje: „Zato u EU svaka fabrika mora da ima sopstveni prečistač i sertifikovane kanale odlaganja otpada. Svaka rupa u sistemu znači bolest – mi smo to videli kroz epidemije infekcija kod ljudi, masovna uginuća ribe, trovanja školjki. Epidemija zaraza kada krene, nezaustavljiva je, a u ovom slučaju bi bila nezamisliva.“

Mulj prepun azota, fosfora i bakterija lako kontaminira zemljište i podzemne vode, dok gasovi i aerosoli koje vetar raznosi kilometrima izazivaju mučninu, respiratorne probleme i stalan pad kvaliteta života u okolini.

Fatalni primeri iz sveta pre nego što su uvedene stroge mere upravljanja klaoničkim i prehrambenim otpadom

Pre nego što su uvedeni strogi propisi, svet je već platio krvavu cenu nebrige nad klaoničkim otpadom.

London i Temza 1950-ih

Otpadne vode iz klaonica i prehrambene industrije „ubile“ su reku Temzu. Građani uzvodno i nizvodno su udisali smrad sumporovodonika, a u letnjim mesecima beležene su epidemije gastroenteritisa i stomačnih infekcija zbog zagađene podzemne vode i ribolova na kontaminiranoj vodi.

BSE („Bolest ludih krava“) 1980–1990

Korišćenje mlevenih kostiju, a posebno ostaci mozga, kičmene moždine, i unutrašnjih organa u stočnoj hrani dovelo je do epidemije goveđe spongiformne encefalopatije, ali i njenog prelaska na ljude u obliku varijante Creutzfeldt–Jakobove bolesti. Više stotina ljudi u Velikoj Britaniji obolelo je od smrtonosnog neurodegenerativnog oboljenja, a potrošači su mesecima izbegavali meso zbog straha.

Rajna, Nemačka 1969.

Masovni ispusti klaoničkog otpada doveli su do smanjenja kiseonika i rasta bakterija u vodi. Lokalni stanovnici koji su koristili reku za rekreaciju i ribolov beležili su povećane slučajeve kožnih osipa, infekcija i respiratornih problema zbog isparavanja iz vode.

Mičigen, SAD 1970-ih

U okolini Grand Rivera, građani su prijavljivali nesnosan smrad, mučninu i glavobolje. Dečja igra na obalama reke završavala je osipima i infekcijama zbog mikroorganizama iz životinjskog otpada.

Novi Zeland 1980-ih

Izlivanje krvavih laguna u okean izazivalo je trovanje školjki i morskih plodova. Beleženi su slučajevi gastroenteritisa kod lokalnog stanovništva i turista koji su jeli kontaminiranu hranu ili plivali u zagađenim vodama.

Zajednički imenitelj: Bez kontrole nad klaoničkim otpadom, ljudi su bili izloženi kombinaciji mikrobioloških rizika (salmonela, ešerihija, paraziti), toksičnih gasova (amonijak, sumporovodonik) i sekundarnih efekata (najezda glodara i insekata). Tek kada su se pojavile masovne zaraze, neurološke bolesti i ekonomski gubici, države su uvele stroge mere.

Pomori ribe – vidljive posledice

Da opasnost nije samo teorijska pokazuju i brojni primeri pomora ribe u blizini ovih industrijskih postrojenja. U Velikom bačkom kanalu 2019. godine zabeležen je višednevni pomor od preko deset tona ribe, pa su „Vode Vojvodine“ morale da ubacuju svežu vodu iz Dunava kako bi spasile ekosistem. Već 2009. Ekološki pokret Vrbasa optužio je Karneksovu farmu svinja „Farmakop“ za pomor ribe kod Srbobrana.

Kako se u svetu rešava otpad?

Dok građani Vrbasa upozoravaju na nesnosni smrad iz Carnexa, u razvijenom svetu takve scene su nezamislive. Razlika je jednostavna, tamo postoje pravila, a kod nas vlada improvizacija.

Posle afere sa „ludim kravama“, EU je uvela sistem u kojem se svaki ostatak od kostiju do krvi mora preraditi u specijalnim postrojenjima. Najopasniji materijal spaljuje se, drugi deo pretvara u masti, stočnu hranu ili energente. Kazne za nepoštovanje idu do gašenja pogona.

U SAD i Kanadi od kostiju i masnoća prave stočnu hranu, tehničke masti i biodizel. Otpadne vode prolaze kroz složene prečistače. Umesto problema dobijaju energiju i sirovine.

U Australiji i na Novom Zelandu su pravila još stroža jer od izvoza mesa zavisi privreda. Nijedan ostatak ne sme na deponiju, sve se prerađuje ili koristi za proizvodnju biogasa.

Kod nas, deo klaoničkog otpada završava u lagunama i kanalima, što građani najbolje osećaju. Nedovoljni kapaciteti, slaba kontrola i izbegavanje troškova znače da industriji i dalje prolazi najjeftinije rešenje, odlaganje na otvorenom.

Putanja zagađenja

Posledice industrijskog otpada šire se kroz tri ključna pravca. Vode su najugroženije, jer curenje iz laguna i ispusti neprečišćenih otpadnih voda direktno izazivaju masovne pomore ribe, eutrofikaciju i ugrožavanje pijaćih resursa. Zemljište trpi zbog deponija mulja i šljake koje dovode do nagomilavanja azota i fosfora, smanjenja plodnosti i kontaminacije oranica. Vazduh, pak, postaje zasićen neprijatnim mirisima, gasovima i prašinom, što lokalnom stanovništvu svakodnevno donosi zdravstvene probleme i trajni pad kvaliteta života.

Industrija mesa Carnex nije samo simboli industrijskog razvoja – oni su i žarišta ekoloških rizika. Dok u bilansima stoje milijarde, u kanalima i lagunama stoje crne vode, mulj i mrtve ribe.

Odgovornost je dvostruka: kompanije moraju da pokažu rezultate monitoringa, zbrinjavanje otpada i planove sanacije, a institucije da sprovedu kontrole, javno objavljuju nalaze i sankcionišu prekršaje.

Cena zagađenja ne meri se u tonama šećera ili konzervama paštete – meri se u ugroženim rekama, bolesnom zemljištu i zdravljem ljudi koji žive uz fabrike.

Snimke možete pogledati ovde.